Висине

НА БИСТРИЧКОМ ВРЕЛУ У ДОЊЕМ ЛИПОВУ, ПОДНО ЛУЧКЕ ГОРЕ, У ТЕМЕЉУ СИЊАЈЕВИНЕ
Бистро око у камену
Ту, на хиљаду метара надморске висине, надомак Колашина, све рађа: воће и поврће, божур, сабљарица, докољена, па и људи. „Кад те воде попијеш, чини ти се да си се поново родио.” Живот је прекратак да би се тамо могло остати довољно дуго. Бистрица даје што треба, нисмо се тамо узалуд родили. А сада је дошао незвани и незахвални гост: Напредак. Дошли су моћници, с парама, својим и туђим, и наумили да заробе и замуте Бистрицу

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Ведран Вујисић

Бистро око у камену Отворено засвагда Четвороструким пољупцем штапа Васко Попа

 

 

 

Кад ћемо под Врело? – говорило се, земанима.
Кад дође гост, у наше планинске куће брвнаре, покривене сламом, трчи се у тор, граби јагње, дере на шљиви иза куће. Распламса ватра. Ракија од десет година. Из ковчега пешкири и бели чаршави са босиљком... Гост собом носи нешто свето...
И док се нутка, за трпезом, највише чиме се још може почастити: да идемо под Врело... А сјутра, акобогда, под Врело...
Врело је велики извор речице Бистрице у Доњем Липову, подно Лучке горе, а Лучка гора је огранак Сињајевине планине.
И ти засеоци кроз које тече Бистрица зову се: Бистрица и Дивно Брдо, а ливаде између речице Бистрице и речице Плашнице – Средоријека. Ту је још Јошаница – јове расту у луговима и тишацима око воде... Онамо Блатина и Рујевик. („Ја гробље ограђивати нећу, па кад би се сјутра сви из њега дигли и кренули уз Рујевик!”)
Ту, на хиљаду метара надморске висине, надомак града Колашина, све рађа: воће и поврће, божур, сабљица, докољена, па и људи. Спориш, јаблан, кукурек, дивљи чај... А све поји и кропи вода с Бистричкога врела.

ИГРА И ПРИЧА

До Врела се не стиже лако. Најпре се, од наших кућа, иде пешице, узбрдо, на Доње подове, па на Горње подове, па на Шушића главицу. (На заравни Доњи подови игра се фудбал, на Горњима је погодно за чобанске игре клиса и пловке. Тринте или петкаша (другде се та игра са пет округлих каменчића зове пиљака) –посвуда. Около лете и тутње пуштени коњи развијорених репова... Дечаци кришом „ватају” коње и јашу их без седла, држећи се за гриву – замишљају Бошка Југовића. На Шушића главици ложе се ватре о празницима, а Шушића камен – стена налик модерној скулптури, долутала из времена стварања света, виђена је и у филму Лелејска гора Здравка Велимировића, по роману Михаила Лалића.)
Све само памћење и легенда.
Идући под Врело, давно и давно – приповиједају Бистричани – срео је Мињо Петров лијепу ђевојку (није је питао ни ко је ни чија је) и она га некуј повела. Није га било три мјесеца – тражили га и дозивали ноћу и дању, преобили планину све до Јабланова врха, спуштали се у прослопе и провалије – ниђе га није било. И кад су га већ прежалили, једнога дана, у заранке, Мињо је сам дошао и испричао како је одио у земљу ђе живе лијепе жене и лијепи народ, али су му рекли да никоме не смије причати шта је тамо видио, јер ако исприча – никад их више виђети неће...
Прича причу стиже...

ДУБИНА И ВИСИНА

Шушића главица надноси се над кањоном Бистрице. Опасно је наклонити се низ греде, у дубину.
Одатле се према Врелу иде, страном, узводно, широким јазом који нам тече у сусрет, од извора до места где се вода раздваја у кракове – за сваки заселак по један. Том водом се, по утврђеном реду, наводњавају усеви – зато рађају кромпири од кила, пасуљ причак, кукуруз брзозрелац.
На свим токовима та се вода може пити.
Јазом се, узводно, иде подуго – с леве стране је брдо, с десне стрмина и пад у кањон. Тако се долази „под Врело”.
Вода је на извору најчистија, из дубине планине и огромних стена. Над Врелом је усправна литица, чини се, до неба. Под стеном пећина, високих сводова – могла би у њој стати двоспратница, а у дубини пећине језерце – вода прелива преко камена и тече: Бистрица.
Под пећином је хладно усред лета, јер је вода из дубоких дубина – лед ледени.
Под каменом куполом, ненатруњено језеро: извор чистоте и бистрине...
Над језерцетом свод од белог камена – темељ Сињајевине. Бистричке греде. Траг од дима: некад је ложена ватра. Хајдуци, бегунци, ходочасници... Ту се, за време ратова, народ склањао од бомбардовања и смртоносне хуке авиона – могло се сместити читаво село.
У стенама уклесане стопе – неко је покушавао да се успење у висину; не памти се да је успео.
Једна мања пећина у облику двери: ту је коначаво Свети Сава. Ко се испео до ње, прича да у пећини стоје свећа и икона. И неке паре од старине.
Мање рупе – дивљи голубови.
У многим отворима у стени, као прозори, живе дивље пчеле. Тамо се, хиљадама година, скупља њихов мед. И у сваком нараштају понеко се спрема да се домогне тог меда – „може се њиме нахранити Југославија”...

ИЗВОР ЖИВОТА

Задихан и загрејан напором и страхом од висине, путник или гост, предахне пред гостољубивим Врелом. Дотакне га студен воде и камена, али га ништа не окрепи, поврати и почасти као она дубока бистрина, пуна боја, прелива, искри, вечности.
Извор живота.
„Те се воде не можеш напити.” Живот је кратак, да би се тамо остало довољно минута, јер се под Врелом не може дуго издржати – од хладноће и још неког осећања почетка света, трајања живота. И још многих неких осећања, од којих је само једно: ова награда није само за мене. Родиће се још неко ко треба да види ову лепоту.
„Кад те воде попијеш, чини ти се да си се поново родио.”
У Липову се приповеда да све воде, од оне Савине, на Сињајевини, до оних локава и ублова на Лучкој гори, до Умуклога вира на Тари, и Биоградског језера испод Бјеласице, и ово Врело – обилази и чува Свети Сава. Ту му је камени јастук, на којем се одмара.
Бистрица се прелива из језера, па преко светлуцавих облутака и шарених каменова тече низбрдо, кроз свој кањон, дуг можда један километар, или се само чини да је тако дуг – кроз камење, цвеће, жбуње, растиње планинско. Чистота и свежина на сваком кораку.
Кажу да велики сликари покушавају да створе боје планинских лептирова. А то је немогуће, јер те боје ствара само Бог. Но, зар не тежимо немогућем?
У речици, од самог врела, па до ваљалице Јанкетића, воденица Драшковића и оне Џалеве воденице, близу кућа Бошковића – све до става са Плашницом – пастрмка. Поточна, омалена, хитра и паметна, са црвеним и црним тачкицама. Вадили су је Илија Бошковић и Ујак Мали усред зиме. Како су, кроз онолики снег, доспели до воде и спустили удице, само они знају... Зими су пастрмке мршаве – нема хране под каменом и ледом, али да се гост дочека – мора се наћи: то даје Бистрица, нисмо се узалуд тамо родили. Нешто мајка, нешто земља, нешто вода – сви су нас нечим отхранили и обдарили...

НЕЗВАНИ ГОСТИ

А сад је дошао незвани и незахвални гост. У нашим крајевима увек су од њега зазирали – често добра није донео: Напредак. Под тим именом, почесто нас је сналазило зло.
Дошли су моћници, с парама, својим и туђим, и наумили да заробе и замуте Бистрицу. Да воду ухвате у цеви и однесу је на продају, или да у кањону саграде хидроелектрану и разоре Врело.
Да разоре живот бивших и будућих људи – њихово почело. И ово моје сентиментално памћење – све од доброте и гостопримности оног света: Радовића, Драшковића, Јанкетића, Ковијанића, Цмиљанића, Грујића, Тодоровића, Вујисића и других, што их је својим обиљем и здрављем, језиком и причом, напојила Бистрица.
У нашим селима мало је људи – помрли и раселили се, као и другде, по градовима и гробљима. Али те планине, стене, воде и горе нису ничије!
Тужим над њима као онај Кочићев јунак, из лектире, кад су му сасекли Вуков гај.
„Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар...”
Живимо у лектири која нас је, исто, родила.